PRI­RE­DIO: dr Vukić Ilinčić



G.Fe­reo je ro­dom iz Na­pu­lja. Bio je pro­fe­sor isto­ri­je i so­ci­o­lo­gi­je na Uni­ver­zi­te­tu u Že­ne­vi. On o rim­skoj isto­ri­ji na Bal­ka­nu, iz­me­đu osta­log, ka­že:
„ Du­nav je bio gra­ni­ca Rim­ske im­pe­ri­je, iz­u­zi­ma­ju­ći pe­ri­od od jed­nog vi­je­ka i po, od Tra­ja­na do Aure­li­ja­na: od Tra­ja­na ko­ji je 106.go­di­ne po­sle Hri­sta ko­nač­no osvo­jio Da­ki­ju, na sje­ve­ru Du­na­va, do Aure­li­ja­na, ko­ji je Da­ki­ju na­pu­stio 271.go­di­ne po­što ni­je mo­gao vi­še da je bra­ni i pre­nio gra­ni­cu na Du­nav. Da­ki­ja je bi­la na­se­lje­na ger­man­skim i trač­kim sta­nov­ni­štvom. Ovo se sta­nov­ni­štvo ni­je mno­go ro­ma­ni­zo­va­lo za 160 go­di­na rim­ske upra­ve, prem­da se taj kraj br­zo raz­vio, za­hva­lju­ju­ći svo­joj plod­no­sti i svo­jim rud­ni­ci­ma. Kra­je­ve ju­žno od do­njeg Du­na­va do Egej­skog mo­ra ko­ji su pri­pa­da­li Im­pe­ri­ji na­se­lja­va­le su če­ti­ri raz­li­či­te ra­se: Ili­ri, Tra­ča­ni, Ma­ke­don­ci, ko­ji su bi­li me­ša­vi­na Ili­ra, Tra­ča­na i Gr­ka, i Gr­ci.
Ili­ri su na­rod či­je po­tom­ke na­la­zi­mo u da­na­šnjim Ar­ba­na­si­ma;Tra­ča­ni su, na­pro­tiv, pot­pu­no iš­če­zli. Još u po­sled­njem vi­je­ku rim­ske re­pu­bli­ke, Tra­ča­ni i Ili­ri bi­ja­hu dva sna­žna, ze­mljo­rad­nič­ka na­ro­da, jed­no­stav­nih na­ra­vi. Bi­li su pro­tiv­nost Gr­ci­ma nan ju­gu: Gr­ci­ma s nji­ho­vom raz­vi­je­nom grad­skom ci­vi­li­za­ci­jom, s nji­ho­vim ne­mi­r­nim re­pu­bli­ka­ma, vi­so­ko raz­vi­je­nom kul­tu­rom i nji­ho­vom voj­nič­kom sla­bo­sti. Ma­ke­don­ci, ko­ji su se ge­o­graf­ski na­la­zi­li iz­me­đu Grč­ke i trač­ko-ilir­sko­ga di­je­la Bal­kan­skog po­lu­o­str­va, bje­hu isto ta­ko sre­di­na iz­me­đu grad­ske ci­vi­li­za­ci­je grč­ke i ze­mljo­rad­nič­ke ci­vi­li­za­ci­je Tra­ča­na i Ili­ra.
Rim­ska im­pe­ri­ja ni­je pro­mi­je­ni­la ni­šta u so­ci­jal­noj struk­tu­ri Grč­ke, prem­da je Grč­ka po­la­ko opa­da­la, ne­što usled op­šte­ga isto­rij­skog raz­vo­ja, a ne­što usled rim­ske vla­sti ko­ja je Grč­ku na­či­ni­la pod­re­đe­nom i dru­go­ra­zred­nom ze­mljom. Ali je bio spa­sen iz­gled stva­ri, gra­do­vi su sa­ču­va­li svo­ju vje­ru, svo­je obi­ča­je, svo­je za­ko­ne, svo­je in­sti­tu­ci­je, re­for­mi­sa­ne u ari­sto­krat­skom du­hu. Ču­ve­ni­ji gra­do­vi, kao što su Spar­ta i Ati­na, sa­ču­va­li su u te­o­ri­ji čak i svo­ju ne­za­vi­snost. Oni ni­su bi­li pot­či­nje­ni Ri­mu, ne­go su bi­li nje­go­vi sa­ve­zni­ci.
Ali ze­mlja kao cje­li­na bi­la je mno­go osi­ro­ma­ši­la, bo­gat­stva se bje­hu skon­cen­tri­sa­la, gra­do­vi mno­go opa­li. Na Grč­ku je pa­dao san. Igre su bi­le je­di­na strast ko­ja ju je ras­pa­lji­va­la do lu­di­la u toj nje­noj sa­nji­vo­sti.
Za vri­je­me Rim­ske im­pe­ri­je Grč­ka je bi­la cen­tar sport­skog lu­di­la ko­je bje­še ob­u­ze­lo sve ra­se i pro­vin­ci­je u Im­pe­ri­ji. Ob­no­vlje­ne su ču­ve­ne igre kla­sič­nog do­ba: olim­pij­ske, ist­mič­ke, ne­mej­ske, pi­tij­ske; umno­žio se broj ško­la za sve vr­ste atle­ti­ke i gim­na­sti­ke. Grč­ka je u to do­ba da­va­la ma­lo pje­sni­ka i fi­lo­zo­fa, ali mno­go atle­ta ko­ji su od­no­si­li na­gra­de.
Ako je pre­tje­ra­no ci­vi­li­zo­va­na Grč­ka opa­da­la i uspa­vlji­va­la se pod rim­skom vla­šću, bi­lo je su­prot­no u još pro­stim i var­var­skim obla­sti­ma ju­žno od Du­na­va, u ko­ji­ma su ži­vje­li Tra­ča­ni i Ili­ri. Bal­kan­sko po­lu­o­str­vo je most ko­ji ve­že i Azi­ju i Za­pad. Kad se Evro­pa i Azi­ja, Is­tok i Za­pad odva­ja­ju jed­no od dru­go­ga, kad ži­ve sva­ki za svoj ra­čun, Bal­kan­sko po­lu­o­str­vo, pre­pu­šte­no sa­mo se­bi, či­ni šta mo­že. Naj­bo­lja su vre­me­na za nje­ga bi­la kad Is­tok i Za­pad ži­ve u mi­ru i sa­ra­đu­ju.
Na­kon ve­li­kih rim­skih gra­đan­skih ra­to­va, po­čev od Av­gu­sta, rim­ska vlast po­či­nje de­fi­ni­tiv­no da or­ga­ni­zu­je Bal­kan­sko po­lu­o­str­vo. U to­ku pr­vog vi­je­ka na­še ere ona gra­di pu­te­ve, osni­va gra­do­ve, sta­nov­ni­štvo, i trač­ko i ilir­sko, raz­vi­ja svo­ju ze­mljo­rad­nju, tr­go­vi­nu, po­či­nje eks­plo­a­ti­sa­ti rud­ni­ke i šu­me, uči­ti la­tin­ski i grč­ki je­zik, obi­ča­je i kul­tu­ru. Rim­ski uti­caj pre­o­vla­đu­je na za­pa­du, bli­že Ja­dra­nu, a grč­ki na is­to­ku po­lu­o­str­va. Ilir­ski ele­me­nat iz vi­je­ka u vi­jek da­je rim­skoj voj­sci sve vi­še i vi­še. Ko­li­ko se rim­ski kon­tin­gent voj­ni­ka is­cr­plju­je, to­li­ko se rim­ska voj­ska ili­ri­zu­je; ona se bal­ka­ni­zu­je, re­kli bi­smo da­nas. U tre­ćem vi­je­ku to po­sta­je ta­ko ve­li­ko da u ilir­ske ru­ke pre­la­zi ko­man­da voj­ske, a ti­me i upra­vlja­nje Im­pe­ri­jom. Iz­vje­stan broj im­pe­ra­to­ra do­la­zi iz du­nav­skih kra­je­va ili ja­dran­skih ze­ma­lja. Naj­ču­ve­ni­ji su Kla­u­di­je Got, Aure­li­jan i, na­ro­či­to, Di­o­kle­ci­jan. Taj po­sled­nji po­bor­nik ro­ma­ni­zma na umo­ru bio je Dal­ma­ti­nac iz Spli­ta.
Već to­kom tre­će­ga vi­je­ka po­či­nje opa­da­nje Bal­kan­skog po­lu­o­str­va, kao i svih dru­gih dje­lo­va Im­pe­ri­je. To­me su do­pri­ni­je­le i na­je­zde var­va­ra ko­je su išle u dva prav­ca sa dva raz­li­či­ta ci­lja: je­dan je bio Ga­li­ja i Ita­li­ja, dru­gi je bio ma­la Azi­ja. Var­var­ska ple­me­na pre­la­ze Du­nav pljač­ka­ju­ći rim­ske pro­vin­ci­je Bal­kan­skog po­lu­o­str­va. Na te ne­vo­lje na­do­ve­za­la se još i di­o­ba Im­pe­ri­je i on­da se Bal­kan­sko po­lu­o­str­vo po­če­lo tr­za­ti i mu­či­ti iz­me­đu za­pad­nog i is­toč­nog di­je­la. Je­dan dio na­gi­njao je Ri­mu i Ita­li­ji, a dru­gi Ca­ri­gra­du i Ma­loj Azi­ji. To dvoj­stvo po­sta­lo je uzrok ne­mi­ra, ci­je­pa­nja, sla­bo­sti. Re­li­gi­ja još i da­nas no­si tra­go­ve te po­dje­le ko­ja je u bal­kan­skim ze­mlja­ma sko­ro upro­pa­sti­la sve što je Rim po­sti­gao u kul­tur­nom po­gle­du“, za­klju­ču­je autor.
Na­sta­vi­će se